Ja sam dobila difteriju i skoro sam umrla, bila sam jako bolesna. I, ovaj, sve je bilo nekako dobro, otac je bio jako snalažljiv čovek, on je poneo i par litara rakije kako je nije mogao ništa nego novac i tako te boce rakije i šta ja znam, on je od te rakije dodavao vodu pa je kroz žicu uhvatio vezu sa nekim prolaznicima, jer oni svi koji bi prolazili jadni ljudi, znate kako je tamo svi imaju oko žice, ne možeš nikuda i onda je tako uhvatio neku vezu sa nekim prolaznik koji, kojima smo se smilili i on bi donosio rakiju i tako prodavao tako da je novaca imao i onda bi on kupovao, bavio se uglavnom s time. Ali jednoga dana, ovaj, tatu su pozvali posebno van i da kopa raku. I on je kopao nekoliko dana raku da će nas svih streljati, svu djecu. I sve su nas poslagali, to se isto sjećam, sve su nas poslagali djecu i mi mami oko struka plačemo, ne, i već kad je bila raka gotova i kao da je on antifašista i, i tako, i onda, ovaj, i kak, već su bili postrojeni, ovaj vojnici i jedan, dva, broji na Mađarskom i mi u plač svi i dođe jedan Mađar, već da će reći tri, dođe jedan, drugi, neki viši oficir i kaže „Čekaj“, samo se svađa s ovim, kaže „Ako su, ako je on komunista“, kaže, „pa, šta su ti djeca kriva“, ne? „Šta su ti djeca kriva, pusti djecu.“ I tako tu, oni su se uglavnom svađali i mi smo ostali živi. I onda je on, ovaj, tatu su opet bili zatvorili posebno tamo negde, šta ja znam, uglavnom, tu smo bili jedno tri mjeseca, ja mislim tri mjeseca, meni se možda činilo i godinu dana, ne znam, ne znam točno. Bili smo dosta dugo. I jednoga dana kako je tata stalno s tim čovjekom koji je prolazio i mu kaže „Čujte, gospon Jovović, čuli smo da, da ćete za dva dana biti deportirani, deportirani iz ovoga logora, da li za Auschwitz ili negdje dalje, uglavnom bit ćete…“ I sad kaže „Ako se ikako možete snaći da se nekako sakrijete iza nekoga kantuna“, tamo je objašnjavao gde, kaže ovaj, „ja ću organizirati da vas čeka jedan ovaj čamac, brodić, da vas preveze za Pančevo.“ Jer to je preko Dunava, ne, iz Novog Sada. I ovaj, i tako kad je došo taj dan se sećam da smo se sakrili sve iza nekoga ćoška samo ne samo mi nego dve, tri familije, smo se sakrili iza nekoga ćoška jer je bilo puno to ljudi. I ovaj čovek nas je sačekao i mi smo na brod i za Pančevo… tamo, Zemun. A ovaj… kad su oni vojnici prozivali, kad su u vagone stavljali za odvesti dalje te ljude, logoraše, kad su prozivali, nema nas, nema te druge familije. Odma su znali u čemu je stvar, su telefonirali već u Pančevo i tamo nas, već su nas čekali.