Giovanni Tanconi

"Puni entuzijazma, puno snage, ni..baš nas briga, ni kako..ja ne znan kako da ti kažen..nema tu straha; ideš – ideš! Ali u ona vremena..u ona vremena su na granici pucali. Na svaku izbjeglicu, nastradalo je puno puno ljudi. Istrijanaca, Dalmatinaca naročito..oni su išli prema dole, prema Anconi, s one druge strane. I to su oni nas bili upozoravali, ali..ma kakav strah! Mladi, nemamo straha ništa! - A kakvo je bilo more? - E, to je naša sreća! Znači, '56., nećete vjerovati, da smo mi došli skoro do Venecije, more – ulje! Ulje da nema jedan val! Ali tršćanska bura prema..Chioggia..preko Vencije dođe ona tršćanska bura, ako znate. - (????) gre doli? - Da, prema zdolu..e oni put svako toliko nas je..i je došlo vode u čamac, smo morali bacit krpama, gaćama, šta se moglo naj i naletili smo na ribare kad su se vraćali kući i su nas pokupili. - Pokupili su vas u Veneciju? - To je more bilo neviđeno! Neviđeno! Možete zamisliti. - A vas je struja bacila onda? - Molim? - Kad ste vi krenuli iz Rovinja, vi ste krenuli prema Trstu? - Ne, mi smo direktno preko zvjezdama..ko je..nismo mi astronomi ili ovo ono..preko zvijezda tamo, pravac smo znali, Romi, Venecija. Nismo išli prema dole, nego idemo u nekon smislu prema Trstu, znali smo da će nas povuć dole. - (treća osoba): Venecija nije baš direktno.. - Da, nije dir...jer je...malo više prema..kao rečimo prema Trstu, Trst je ovdje, a Venecija tako. I (???). I mi smo vidili svjetla iz Venecije. Ozbiljno. - Znači, vidjeli ste svjetla? - Da! Mi smo bili možda 5-10 kilom..a bila je magla, jutro, ne. Je uvijek tamo neka magla. - Sumaglica je možda neka bila, da.. - Mi smo vidili Veneciju. I ribari su nas pokupli. - Kamo su vas popeljali onda? - U Trst. - U Trst? U San Sabbu? - Ne. Najprije na..u policiju, onda niko nije ima ni ni dokumente, ni osobne, jer oni put nije postojalo ništa, onda kad ste iz Rovinja pričamo talijanski..nikad neću zaboraviti, su nas prehranili, dali su nan jesti, ja san se najeo maneštre ko nikad u životu! Heheh..prvi dan. I onda ispitivanje, odakle ste, ime, prezime..i onda od policije su me odvezli u San Sabbu. I tamo smo imali svoj smještaj i sve."

- "..a poslije mene, stanuje tu preko..sad mogu reć samo talijanski: ..i on je pobjegao ne s vesličicom, nego sa batanom! To je..to je da poludiš! Nevjerojatno! - Vratimo se, molim vas, na taj vaš čin bijega. Koje je to bilo godišnje doba? - '56. - Ne ne godina, koje godišnje doba, ljeto, jesen, zima..? - Trideset i prvi...sedmoga. Prvi osmoga ja sam bio u Italiji. - Koliko ste vi planirali taj bijeg? - To je došlo nekako spontano. U nekom smislu nije to da smo se..jer mi smo bili već jedno 4 godine smo bili u klubu, Veslački klub Rovinj, ne. A nismo mi nikad ni planirali pobjeć nego tako..dosta nam je bilo, puna kapa..siroština, glad, kako oćeš, ono otvoreno, ne. I smo odlučili idemo ća i doviđenja. Nisan javio ni majci, ni sestri ni bra..niko nisu znali. Onda ja san se javio da sam živ i zdrav, stigo san i gotovo. - Vi ste se ujutro probudili i našli se sa društvom i večeras gremo? - E gremo, i to je to! Tačno! Baš tako. Meni je teta Pina jer iman..velika nam je rodbina, (Stankovići???) je 600 u Rovinju..u Istri. Meni je samo teta Pina, ćete znat, teta Pina i Luca mi je dala komad kruha i kratke hlače i to je sve šta san ima. Nismo imali ni vina, ni vode ni ništa. Hhhhh.. - Kadi je Paron Bello? Ča bi to bilo? - To je bilo..to bi bila neka jola..dvojac. Jer smo ja i Rino, koji je preminuo pred malo vremena smo bili prvaci Istre..Istarskog primorja. I oni, kad smo stigli mi u Italiju, onda su oni vratili u Jugoslaviju to, taj brod. Ali zove se Paron Bello. - Gjde je bila ta brodica? Jer mi ćemo morat poć slikat to.. - Tu je bio Veslački klub, odmah na Lokvi. - (treća osoba): ću vam ja pokazati. - Odmah na Lokvi gdje je..sad je..banka Za.. - (treća osoba): Privredna banka.. - ..Privredna banka, tu je bio taj naš klub. - (treća osoba): i jena stambena zgrada je.. - I tamo je bila neka sprava, (zatara??) mi je zovemo, i tu smo nosili čamce, i onda smo svi oko Katarine..do Špicija.. - (Pratili ste...???)? - Da, polako. - Znači, vi ste navečer krenuli? - Bilo je 8 sati. Naše društvo i nas u društvu..veslači, gdje su moji vršnjaci bili prvaci Jugoslavije, su ošli na Bled, a mi pobjeći. Hhhhh.. - Četvorica vas je bilo? - Četvorica. I onda smo se mijenjali, dva po dva. - Morete nam ispričati itinerar, znači, kako ste krenuli, krenuli ste..? -Mi smo krenuli sa Delfina. - Vas je neko ča pita? - Niko nas nije pitao, bili su samo..bio jeZaharija i..Romano Bratović. Oni su nas gurnuli, prošli smo naše ribare, graničare, ribar..graničare Talijane, ribare talijanske, i ispred Venecije je bilo jeno..5-6 sati ujutro, tako nešto, jer smo veslali 10 sati. I oni su nas digli, i su nas spasili. Bili bi se utopili. Ona tršćanska bura, znate..."