Lino Kmet

- "Odakle vam je ideja bila da pobjegnete? - Ideja mi je bila da pobjegnen zato, ne da nisan imo posao, jer san dela, nego kad možete se snaći, ako oćete nešto napravit, uvijek su vas pitali jesi u partiji – nisi u partiji i to me najviše nerviralo. Ja nisan neki stručnjak, neko, ali u duši mi je, mi je smetalo. - Smetalo vas je da vam neko nameće neko mišljenje ili ako neko ko nije sposoban. - Da. Sjećan se točno nekih svari na koje vas nisu, na primjer puštili ako niste, neka fešta ili nešto, ako niste imali člansku knjižicu, nisu me puštili. I onda smo izvukli onu reči onu riječ: komunista, tako mu sve! To smo mi vikali, kad nisu nas puštali. Ponekad, u neke bija je i ples i priredba..onda su..smo mi vikali, kad nisu nas puštili unutra: Komunista! - Komuništa, mu sve. - To se lipo sjećan. To, to mogu garantirat. - Super! Dobro. Taj razred niste finili i pobjegli ste. - Ne, nisan finija ne, onda san se vratija u Pulu, onda san dela. - E, ispričajte nam odna, molim vas, tu priču kad ste se tornali u Pulu i kako ste taj prvi put, prvi put kad ste pobigli su vas ulovili? - Su nas ulovili jer smo naivno išli na cestu i išli na kao na granicu i, su nas su nas ulovili i onda smo napravili cili đir u Jugoslaviji kao..kao pravi lopovi jer su nas ulovili u Sežani i iz Sežane smo išli negdje, iza Ljubljane, ne znan, Brestolica, Brestonica, neko misto, nešto nica, tako nešto. - Ima..Brestovica? - Brestovica! - Brestovica, znate kako znan? Evo digresija; tamo vam je oštarija jedna popularna. - Ne zna..ja san bija u zatvoru. Od onuda u Zagrebu, iz Zagreba u Riku, iz Rike brodon u Pulu i to kad smo došli u Pulu, bilo nas je već jeno kako, nas sve skupa bilo nas je možda jeno 10. I onda na rivi, na molu, lipo vežen jedan za drugog, nisu znali di je policija bila u ono vrime, i onda san ja hi vodija, i išli kroz Giardine ovako veženi, svi ča su me poznavali „ciao Lino, ciao Lino“. Dobro, i to je pasalo, onda san učinija gori zatvor, normalno, i onda, pošto san bija maloljetnik, znači još nisan ima ni 18 godina kad san biža prvi puta, onda su me morali pustiti doma. I to su mi rekli: „Kad pobjegneš drugi puta, javi mi se, ako uspiješ.“ Tobože. Ja san uspija."

-"Ja i još jedan šta je imao strica u Francuskoj. Mi smo stili ići direktno u Francusku, bez da se zaustavimo u Trstu, u onom logoru i tako dalje. - U Šan Šabi? - U Šan Šabi, da. Mi smo direktno u Francusku išli, ja san dela, imali smo nešto šoldi, tako da si platimo do Ventimiglie vlak, i smo išli. Onda za izaći iz Pule je trebalo dobro misliti. Onda smo išli u vlaku i kupili karte za Vodnjan. Nanke nismo došli tu, već su reć: „Dokumenti? Di idete?“ „A idemo u Vodnjan, evo karta.“ I onda smo u Vodnjanu izašli iz vlaka i čekali autobus za Buzet. I onda u autobusu, znači, više nisu nas kontrolirali. Smo došli u Buzet, a u Buzet nije kao sada; doli kad se voziš doli, i bila je jedna oštarija, stara kuća. Sad je to sve novo, ne znan da li je još tamo, da li postoji. - U Buzetu je nova autobusna, ni više stare. - Ma da ma to je baš, mi smo dva izašli tamo di je ta velika oštarija, to je bilo dole vjerovatno, i onda je bila jedna bijela cesta ča je išla za Kopar. I to je bilo, mi smo došli tamo po danu, mi smo došli..malo pojisti u oštariju, i već smo vidili, jedan nas je nanjušija pa je reka: „Vi bižite.“, ovaj moj kolega je reka: „Da da“. „Dobro“, kaže, „kad dođe noć, dođite, ja ću vas prebaciti do, ja znan di“. A ovaj moj govori: „Da da da da.“ I onda mi smo, kad smo ručali, smo išli malo dalje, onda je bila odmah boška i to grmlje i tamo smo se sakrili i čekali noć. I, ovaj govori: „Ma je reka da idemo tamo, da će nas on prebaciti“. San reka: „E stupido!“ Ako će te on prebacit, taj će te prebacit u onaj đir ča san već ja bio napravio, on nije. I čekali smo noć, i onda kad je bila noć, onda smo krenuli po toj bijeloj cesti, vjerovatno sada je asfaltirana. I znan da je bija neki potok ča je teka dole. Nisan nikad poslije napravija tu cestu, jedan dan ćemo napraviti. I svaki put kad je trebao pasati neko auto, mi smo bili spremni da se sakrijemo. Znači, u tu cilu noć ča smo hodali nije prošlo niti jedno auto. Jer mi smo zato išli po noći, ni auto, ni ni kamion, ni niš. Znači da je to bilo samo da nas ulove. I, van kažen, došli smo do te tvornice ne znan ke. I pasali iza. - To je u Kopru? - To je u Kopru. Cijelu noć smo hodali, i tamo.. - Od Buzeta do Kopra ste hodili? - Od Buzeta do Kopra. - Preko boške? - Ne ne ne, po cesti! - A po biloj cesti? - Po biloj cesti. I svaki put kad bi trebao pasat neko auto, smo bili spremni da se sakrijemo. Jer bi nas bili ulovili. I onda smo došli do te famozne tvornice, nikako smo imali neki rekla-kazala, ne, kako se bježi, i kad smo došli iza, onda smo vidili da smo tu blizu jer su se vojska je počela se micati sa rečimo tamo di čuva, ne. I onda, kako san van prije reka, smo pošli iza te kako ide zid, kako ide zid, cesta, smo se sakrival i došli iza karaule i slušali kako pričaju, je bija prozor otvoren, je bilo ljeto i došli u jenu valu i malo se digli gori i dage! E onda smo bili spašeni. I došli smo do Italije, tamo jedan Talijan je radio vrta i je pitao da li imamo cigarete pa smo mu dali cigarete, on nan je dao koju liru, i smo došli u Trst, uzeli kartu za vlak, za ići u Ventimiglia, u Ventimiglia smo došli i sad, u Ventimiglia njega čeka stric, sa motorom. I stric stavi njega na motoru, i odveze ga u Nicu. A ja ostajen tamo sam."