Ferenc Kočiš

-"...60-ih isto tako pokušali pobjeći? - A da, skupili smo se nas..trebali smo bit četvero, ostali smo na kraju troje..a pokušali smo, da..otišli smo na vlak navečer, brzi vlak Pula – (?), ukrcali se bez karata, bez para, bez ičega i...išli dok nas nisu izbacili iz vlaka..kad su nas izbacili iz vlaka., normalno...to je bio brzi, koji nije stajao do..ja mislim da je samo u Kanfanaru stao..prvi put..i nakon toga u Pazinu. Sad nisam siguran totalno, ali ja mislim da da. Uglavnom, tamo u Pazinu su nas izbacili iz vlaka, pošto nismo imali ni karata ni..ništa, ni dokumente kod sebe, normalno, mi smo izašli van i krenuli dalje put..uglavnom, jeli smo usput divlje jabuke, koje su bile fenomenalne, smo bili gladni i tako i...došli smo do Divače. Nakon tri dana smo došli u Divaču i..tamo prošli. A nismo znali di smo, koji put..mi smo planirali ić prema Kozini i tamo su..se govorkalo da je najlakše prijeć granicu i tako dalje..i u Divači smo prošli pored policije i vraćali se opet nazad kad nam je jedan gospodin objasnio di..di je Kozina, na koju stranu, ne.. normalno, mi se vratili nazad i milicajac je izašo van iz...što ne mogu zaboravit nikad, me pita: „Fantije, kam greste?“ A nismo znali ništa..ja..a šta sam...“Gremo naprej.“ „A kam naprej?“ I to je bilo to. I onda je ulovio nas za ruku i u stanicu. I normalno, tamo je već bila (inspekcija??) iz Pule došla da su...to troje djeca nestala..otišla i tako dalje i...oni su nas tamo preveli u maricu i u Kozinu u pritvor, kao, taj...noćenje, ustvari, ne. I smo došli..drugi dan su nas došli po nas..opet na vlak u Divaču i pratnja do Pule i..to je bilo to. To je bila ta avantura, ali..mislim mi..avantura...a mi smo mislili „ić ćemo negdje“, za bolje..za nas, ne. Jer ovo dvoje su bili stariji od mene po godinu dana, ja sam bio najmlađi, a taj treći koji je tre...četvrti koji je trebao doć s nama, taj nije mogo doć jer je..otac ga je zatvorio u kući i...to je to. - Pitanje. Kako ste znali da se od Kozine može bježat, ko vam je to govorio? - To su bile priče u ono vrijeme..to se pričalo u cijelom kvartu, da koji su bježali, da su bježali jedino tamo ili kod Trsta..na..kod Škofija ili Kozina, da je najlakše bilo tamo jer je tamo bila Lipica, to je bilo pogranično..to da je manje čuvara i s jedne i druge strane i... - Znači o tome se normalno u oštarijama razgovaralo? - Ma ne u oštarijama, mi smo bili djeca, nismo u oštarijama, nego smo pokupili od tih starijih koji su...bili probali bježat ili..su govorili, pričali, normalno tamo..da je to najlakši put za proć preko granice..pošto je to na samoj granici, Lipica i to, prema tome tamo je bilo, kao, manje su...više je bilo..lakši prolaz.. - Lakše preko? - Da."

-"Samo da kažen da, između ostalog, ovaj moj brat, recimo, on je išo brodom jer neki su rekli iz škole da smo mi uzeli čamac da idemo preko sa čamcem u Italiju. - A odakle to njima? - Aa ko zna odakle im je došlo, to je dječje, mi smo bili djeca ko djeca, oni melju u školi, vjerojatno smo i mi, ili ja ili oni ili neko od ovih jer reko da ćemo mi pobjeć preko, čim nas nije bilo, sad jer došli su u školu i roditelji pitat, ovi su rekli da smo mi otišli čamcem, ne. I moj pokojni brat je išo sa tim patrolcem van na more, cijelu noć su tražili po moru da nema ostataka čamca ili čamac negdje i tako dalje. - To sa vojskom je išo? - Ne ne, sa policijom. Milicijom. - A s pol.. milicijskim. - Milicijska patrola, s njom je bilo vani. S time su išli vani. - Doveli su vas tu u zatvor doveli su vas tu u zatvor, šta je onda bilo? - A ništa. Onda, a navečer pustio me tu, obavijestili su roditelje, došla je mati po mene i odvela me doma. I to je to bilo. Nije bilo ni batina ni ništa jer je bilo valjda sve skupa je bilo i njoj šok ko i meni. - Ali, ustvari, da vas nije taj policajac uhvatio, odnosno milicajac,vi bi pobjegli. - A možda bi stigli do Kozine, možda bi prošli i preko. -Vratili ste se u školu. Jeste li imali kakvih sankcija u školi? - Pa jesan, tu godinu sam pao razred, da. To je bilo to. Ne samo ja, nego i svi tri od njih. Svi tri. A oni su još bili godinu dana stariji od mene, znači oni su još više bili iza mene. Je, točno, da. - To slučajno ili namjerno? - A ne znam ja dal je bilo slučajno ili namjerno, ali da li je to bilo posljedica toga ili je bilo posljedica otprije ovoga recimo znanja ili toga, šta ja znam a mislim, ono šta je je. - S kolko jedinica ste pali razred? - A? - S kolko jedinica ste pali razred? - Ma nemam pojma, ne znam a bilo je par jedinica, ne. Nije bilo puno, ne. - Dovoljno? - Da li dvije dovoljno. -Koje je bilo godišnje doba kad ste vi bježali? - Ha negdje jesen mislim da je bila. Jesen ili proljeće, sad blago ne ja mislim da je bila jesen. Bilo je hladno, maglovito, kiša ja mislim da je bila jesen. Negdje u jesen, ne znam. - Dal bi sad opet isto učinili? - Pa dobro, danas više ne bi, ali možda da sam mlad. - Ne ne ne, da preformuliram pitanje sad su potpuno drugačija vremena. Ali danas, kad razmišljate o tome. - Evo danas, recimo po ovim vremenima što vidim, što..ove mlade sljeduje u ovoj državi i tako dalje ja vjerujem, da sam mlađi dvajs godina, da bi i dan danas otišo ća. Iskreno govoreći, otišo bi sigurno negdje. Pa makar u Papuu Novu Gvineju, ali negdje bi otišo jer ovdje nema ne vidim. - Perspektive? - Ne nažalost, ne vidim za moje dijete od 11 godina, ne vidim nikakvu perspektivu."