Následující text není historickou studií. Jedná se o převyprávění pamětníkových životních osudů na základě jeho vzpomínek zaznamenaných v rozhovoru. Vyprávění zpracovali externí spolupracovníci Paměti národa. V některých případech jsou při zpracování medailonu využity materiály zpřístupněné Archivem bezpečnostních složek (ABS), Státními okresními archivy (SOA), Národním archivem (NA), či jinými institucemi. Užíváme je pouze jako doplněk pamětníkova svědectví. Citované strany svazků jsou uloženy v sekci Dodatečné materiály.

Pokud máte k textu připomínky nebo jej chcete doplnit, kontaktujte prosím šéfredaktora Paměti národa. (michal.smid@ustrcr.cz)

Ferenc Kočiš (* 1955)

• rođen je 1955. godine u Apatinu, Vojvodina

• otac je bio pripadnik mađarske vojske u Drugom Svjetskom Ratu, ratni zarobljenik, završio u zarobljeništvu u Francuskoj od kuda je jedino mogao otići u Legiju stranaca

• neuspjeli bijeg sa 15 godina zbog avanture

• kada je odrastao otišao je na zapad u Švicarsku; u jesen 1969.

• nakon par godina vratio se u Pulu gdje i danas živi sa svojom obitelji

Ferenc Kočiš rođen je 26.11. 1955. u Apatinu u Vojvodini. Otac mu se zvao Lajoš a majka Julijana, bili su trgovac i zdravstvena tehničarka. Od ranoga djetinjstva preselio se u Pulu gdje završava osnovnu školu. U osnovnu školu išao je u Ivo Lola Ribar. Imao je još i starijega brata. U Puli je i kršten u crkvi Sv. Antuna, ali bilo je to skrivećki jer se u to vrijeme nije javno išlo u crkvu. Otac je za vrijeme drugog svijetskog rata bio u mađarskoj vojsci. Bio je ratni zarobljenik. U Austriji su ga zarobili englezi, sproveden je u Francusku u logor ratnih zarobljenika. Iz Francuskog zarobljeničkog logora odlazi u legiju stranaca, budući da nije sudjelovao u zločinima mogao je odabrati tu opciju. otišao je s legijom u Tunis u Maroko, u legiji je postao narednik. Pričao im je da je bilo jako puno ljudi iz ovih naših krajeva. Ranjen je u Alžiru u trbuh prilikom pješačenja kroz pustinju skoro je osljepio jer je zaboravio naočale. 1952. se vraća u Vojvodinu, kupuje mlin na Dunavu, ali nesretnim slučajem mlin je uništen i potopljen, i kako nije dobio odštetu preselio se u Pulu. U Puli je radio u Lesninini kao prodavač namještaja, radio je i u zavodu za zaštitu zdravlja. Ferenc je puno slušao o pokušajima bjega jer se u njegovoj ulici u Rakovčevoj puno o tome pričalo. Njegov je pokojni brat zajedno sa susjedima nekoliko puta pokušavao pobjeći. Sjeća se da je sa majkom išao po brata u zatvor koji je pokušao bježati preko Lipice. Mnogi iz ulice su otišli, većina trbuhom za kruhom ili se nisu slagali sa režimom, a mnogi su bježali iz čiste avanture. Ferenc je završio trgovačku školu pa je zatim postao šofer, a završio je i vojsku. Kad su uhvatili njegovog brata, kaže da nije bilo puno problema sa policijom. Dobio je par šamara a nakon toga su ga pustili na miru. Brat mu je htio ići u Ameriku, ali nije uspio. Bio je dobar sportaš, igrao je rukomet, tako da kasnije u životu nije imao problema zbog pokušaja bijega. Kad je imao 15 godina u osmom razredu osnovne škole i on je pokušao bježati. Bilo je to negdje 1969., vuklo ga je na zapad. Bio je oduševljen s filmovima koji su dolazili sa zapada, a mogao ih je vidjeti u lokalnom kinu. Njih troje prijatelja, krenulo je na avanturu vlakom do Divače u Sloveniji pa onda prema Sežani i Lipicam doći do talijanske granice gdje će preći talijansko-jugoslavensku granicu. Sijeli su u vlak Pula-Beograd i krenuli su u avanturu života, budući da nisu imali novaca izbacili su ih iz vlaka već u Pazinu tridesetak kilometara od Pule. Onda su krenuli pješice prugom znajući da će nekako doći do Divača. Put je trajao cijelu noć i cijeli dan. Noć su proveli spavajući u kokošinjcu. Sijeća se da su se najeli jabuka. Drugi dan su došli prugom do Divača i gledali su kako će krenuti prema granici kada su začuli glas slovenskog milicionera: Fanta a kamo greste? (Momci kamo ćete?). Oni su mu na to odgovorili: Naprej. On ih je uhvatio i jednog i drugog i odveo u stanicu. U stanici su saznali da je za njima već bila raspisana tjeralica. Roditelji su bili u panici jer su mislili da su biježali barkom preko mora. Brat je cijelu noć proveo na patrolnom čamcu tražeći ih po sjevernom dijelu Jadrana. Oni su noć proveli u zatvoru u Sežani gdje su jeli, sjeća se da je jedan pas lajao cijelu noć. Policijskom maricom su ih sproveli na vlak za Pulu gdje ih je čekala pulska policija i sprovela ih u popravnim dom. Majka ga je došla pokupiti, dobio je šamar – dva, ali i oni su bili presretni što se sve sretno završilo. S njim su bili Drago Draguzet i neki Kuftić kojem je zaboravio ime i Zlatko Zonta koji je bio sin milicajca. On nije išao s njima jer ga je tata uhvatio i vezao lisicama za ormar. Sad kad gleda na te dane shvaća da su bili djeca i da je moglo i tragično završiti. Kako mu je otac bio na putu, nije ni znao za njegov bijeg, tek kada je prošlo nekoliko dana majka mu je priznala. Njegov život se kasnije nastavio kao i kod svih mladih u to vrijeme, izlazio je u diskoteke na plesnjake. Najgore je bilo što su neki prijatelji iz škole rekli policiji da su biježali čamcem što je bilo vrlo često u pedesetima. Puno je bilo bjegunaca iz Češke, Mađarske i Poljske koji bi došli u Jugoslaviju na ljetovanje i prebijegli na zapad. Sjeća se da su jednom u lokalnoj kafani Labinka ušli neki poljaci i raspitivali se za put preko. Gostioničar ih je spojio s ljudima koji su ih prebacili pa je nakon nekog vremena dobio razglednicu iz Amerike. Kad je odrastao otišao je na zapad i nekoliko godina je radio u Švicarskoj kao vozač. Nakon toga se vratio i do današnjih dana radi kao šofer po različitim turističkim agencijama.