Mladen Lolić

"I onda me je štab Drugog pomorskog obalnog sektora poslao u štab mornarice na Visu. I oni su me poslali u bolnicu Osmog korpusa. I tamo su mi sve moguće preglede, rengen, simo tamo obavili... I čak sam išao na neki... Američka misija je imala... jer su oni imali tamo mali garnizon. Tako da me jedan Nijemac... Američki oficir! Na rengen pregledavao. I proglasili su me nesposobnim za jedinicu. Onda sam ja išao u štab mornarice. I velim: Kamo ću su ja sad, jel, negdje moram? Govore: "Ti si pod vojnom obavezom. Ali mi ćemo te dat na raspolaganje Narodnooslobodilačkom odboru, oblasnog Dalmacije." I ja sam išao, ako ste nekad čuli, kod Cvito Fisković. Niste nikada čuli? To je bio poznati profesor tih likovnih umjetnosti. Starina pogotovo. Inače kod Korčule dolje. On je vodio prosvjetni odjel tog Oblasnog Odbora. I on me pita, govori, jer čuo iz štaba mornarice ne mogu na druge njihove tečajeve ići. Jer je sve bilo već na polovici puta. I sad da ja…. Ne može. Radiotelegrafski ne može. Onda da se jedinica formira za pomoćne učitelje. Jer učitelji su jako puno u toku rata poginuli, mnogo učitelja. Tako da se oskudijevalo u Dalmaciji, škole bez učitelja, nema tko. Ja sam išao na tečaj za pomoćnog učitelja. I završio ga s uspjehom. I kamo će sa mnom? Onda dodijelili su mi da biram kamo god hoću. Ja sam birao Zadar. I još sam mu rekao: "Šaljite me na najgora mjesta, u Bukovicu, kamo god hoćete da nosim prosvjetu u ta mjesta." I onda su me poslali u Ljubač. I tamo sam, ovaj, bio... Čak sam otvorio tečaj za nepismene."

"Već u novembru, ja mislim bilo je 1942. Nas su, ovaj, nekoliko ovih mlađih nastavnika u školi, hrvatskog porijekla.. nas su uvrstili u pionire, kako bismo rekli. I stvorili smo ćeliju pionira. I dobivali čak literaturu na ciklostilu. Baš za pionire, štampanu u Gorskom Kotaru. Bilo je naredba da se mora vršiti sabotaže. Ilustracije radi, recimo, mi nismo imali, kako... nismo bili u tvornici da vršimo sabotaže. Bili smo jako mali, mladi. Ali onda što ćemo mi sabotirat u školi? Mi smo... Uvijek npr. na ploči trebala kreda. I mi smo se svaku toliko, bi po nekoga slali i onda mu krali tu kredu. Kredu, da to je sabotaža Talijanima. I onda bi došao ovaj, taj njihov profesor i on je kaže: Majku mu, pa sad je bila tu! Cijela kutija, više je nema, ne. Mislim, smiješno, da, kad se promisliš, ali to je bio revolt kod nas. Onda recimo htjeli smo, da ćemo mi telefonske žice, ovaj, rezat. Onda ja sam donio pilu od oca, jer otac je bio ovaj brodograditelj. Nekakvu pilu sam našao, onda nekakve skale. I onda smo išli na jedan predio koji je u Baški, golet ... nema... samo kamenje. I najbliže mesto za dosegnut telefonske... telefonsku žicu... I onda smo trgali, trgali, pilili i pilili, ali žica se nije prekinula. Uza sve naše pokušaje. Mislim, dajem ilustraciju kako smo mi, moja generacija školaraca, jel, se osjećala prema okupatoru. Ovaj. Nismo htjeli pjevati njihovu "Giovinezzu". Pljuskali su nas. Mene taj ravnatelj nije trpio. Gonili su nas, ali mi smo jako čvrsti bili."