Zvonimir Radolović

* 1948

  • -"...išli ste u Kopar? - Da, onda je policija bila, ovaj..policija do granice i u Kopar. - Vi ste bili u Kopru u zatvoru? - Da da, san bija tu možda dva dana, tu su me osudili i taj mi je dao 20 dan, ovaj, pritvora..zatvora, i onda su nas odvezli u..mene samo..su me odvezli u Rijeku, Via Roma, u zatvor Via Roma i od Via Rome su me valjda dan poslije i vratili, tamo san spavao, poslije su me vratili..su me odvezli u Pulu. S autobuson, jednog san ima pratioca, jednoga..kaže: „Nemoj mi praviti gluposti, vidiš, iman lisičine.“ „Ma neću..“ I još kad san doša u autobus, san naša sestričnu, pitam milicionera da li mogu da joj dam robu da mi nosi doma jer san ima zimsku robu još, ne..i..“Daa, nema problema!“ I nidan ni zna da gren u zatvor. A po Puli još san sreja,na primjer, od autobusne stanice stare pa do zatvora, tu je bilo dosta toga, toliko znanci san sreja. „Di ideš?“ „U zatvor.“ „Šta ćeš u zatvoru?“ Hahaha..je ovaj milicioner je stajao dosta iza mene tako da nisu ni znali, ovaj..a to, mislin, to su smiješne anegdote.. - Kolko ste proveli vremena u pulskom zatvoru? - A valjda 17-18 dana. Nis baš siguran, ali..izdržao san 17 dana i... (...) -Onda sestra bi bila došla svako jutro deboto, bi mi donesla, ovaj, biškote, Napolitanke i to, a to bin ja bija podilija ovima ki su bili duži ovaj..ki su bili imali po lito dan. A to je dobra škola; vidiš, na primjer, u zatvor, meni je drago da san bija. Jer san vidija. Ča se dešava i ča se more. Svašta imaš. Prvi dan kad san doša u zatvor govori: “Večeras ćeš zgoriti“, jedan je bija. Ja san ga poznavao u gradu, otprije. Hhhh..je bija, stvarno je bija bandit, on je bija dobija jeno sedan lit. „Večeras ćeš zgoriti.“ „Ma“, san reka, „ćeš i ti“. „A ne ne, šalin se, tako samo“, je sinoć jenen drugen reka pa mi je on..pa na vrata su ga morali staviti (??).. Tako, vajk naučiš, znaš, naučiš ništo i od grdega i od lipega i svašta. Ti govorin, ja nis nikad zažalija da san bija u..u zatvor, ali san, ovega..razočara jako oca. Jer tac mi ni niš reka, ali pokle mi je reka, nakon par miseci, je reka: „Ti si prvi od Radolovići, od Sansovih ki je bija u zatvoru“, je reka. „Nikad nidan ni bija u zatvoru.“ „A niki mora poć“. Hhhhhh. Da. - Znači, nakon što ste izašli iz zatvora čime ste se bavili? - E onda smo išli delati na to, na.. na tu drobilicu, gori i onda smo mu uništili ovaj...hahahahh..historiju..Histra i ovih..i..kako san reko..prije..Ilira. Da. I onda poslije toga, kad smo to završili, smo čekali da dobijemo plaće i onda, ja san u međuvemenu načinija pasoš, su mi ga dali. I...i onda smo pošli..druga četvorica smo pošli do Trsta i dva su još i danas u Francuskoj, jedan se je vratija, i jedan je u Australiji. - Da li se sjećate s kime ste išli to taj drugi put? - A mi smo išli autobuson do Trsta. - Znači, direktno? - Da da. Dva su išli dva dana.. dan prije, a mi smo išli dva dana poslije. - A na granici vas nisu zaustavili? - Ne..pa imali smo pasoš.."

  • -"I onda smo išli u grad..u grad i tu smo malo spavali, a nismo znali, kad smo se probudili viditi di smo, da smo na groblju..hahaha..u Trstu, da. I tu smo, znači, na groblju u Trstu smo prispali i onda smo išli dalje, ovaj, dok nismo našli karabinjere da nan, ovaj...i onda smo se prijavili tamo i onda su nas oni..ne znan, više se ne sjećan da li su nas odvezli ili su nas..ili su nan samo rekli, ovaj, da idemo tamo u...u logor, u Padriciano, to je bilo..to je selo ako znate di je, sad je Area di servizio i, ovega, je istraživanje tamo, veliko bilo, da..i tu unutra je bio logor, ali baš prije toga, možda godinu ili dve dana prije je bio logor u San Sabbu..u San Sabbu je bio logor i..da...i...a ja nis bija u San Sabbu nego smo bili u Padriciani. - I onda kad ste došli u Padriciano, onda kad ste došli u logor, šta ste onda dogodilo? - E ništa onda, znaš, prođeš preglede, daju ti..(matricolu??), ovaj..ovi stariji, njih su brzo prebacili u..mislin, dobili su za Švedsku i za..za ovaj..za Švedsku i za Australiju, pitaju gdje ćeš, di ćeš, ako imaš poznatih, ili imaš roditelja, da li imaš..braće ili nekoga..a me..ja san bija maloljetan i mene je..mene je po..mene su vratili kući. Ali su me vratili kad san bio punoljetan. Heheheh..jer ja san bio na..ja san rođen dvajstideveti petog, a oni su me vratili tamo...5.6. - Znači, vi ste bili dosta puno u..? - A mjesec dana smo bili dole, da. Neki su bili i po 4-5 mjeseci, tu ja znam jednoga iz Marčane, on je bija valjda..pa možda i godinu dana..da..puno se čekalo za ići u..u..zavisi di si htija poj, ali ako si bio za Švedsku, možda si išo brže, ako si za Kanadu isto brzo, ali ako si išo za Ameriku, na primjer, to je bilo već i onda puno teže. - A recite mi, molim vas, nije vas bilo strah? Znači, pošli ste vi, Đani Buić i Berto Korba, ste pošli taj prvi puta, i..vas je bilo strah uopće? Šta ste očekivali? - Kad si mlad ni straha ni pameti... - Samo ste pošli? - ..to kažu, to ti je stara poslovica. Ni straha. - A nešto je vjerojatno..ja ne znan, ali kad su vas ispitivali, oni su..u principu nisu vraćali ljude natrag? - Ne ne. Mene su vratili jer san bija maloljetan. - Vas su vratili jer ste bili maloljetni? - Mene je, ovaj, jedan psiholog me je...ispitivao..mislin, on je ispitivao, ali mislite i prevođivač...kao, prevodioc je bio tamo, taj..a baš se ga sjećan, uvijek je ima 182 kilograma, kad je sjeja u auto..pffff ovako je napravilo."

  • -"Kako ste došli na ideju da prijeđete preko granice? - A dobro..pa i u Uljaniku sam bio pa ovaj...i...pa sam išo preko granice pa sam se tor..pa su me tornali preko granice ovaj..ma ideju ne znan, znaš, to ti je..to ti je...kako bin reka..avanturistička ideja..to ti je ono..ja nis bija...di ćeš sa 18 lit imat neku političku..kako bin reka..vizuru ili nešto. Nego tako, ić u..u avanturu. - Vas je neko nagovarao na to? - Ma vraga..ne nego prije nas su..dosta ih je otišlo, tako i mi smo se sami dogovarali da ćemo..kako ćemo poj priko. I tako smo pošli. Prvi put smo pošli '66., trojica nas je bilo, tu je jedan, tu je doli, ovaj Đani Buić i..on je bija u Australiji poslije i onda je, ovaj..isto Korba Berto, on je u Švedskoj danas. A mene su vratili doma jer san bio maloljetan. Ali kad su me vratili doma san bio punoljetan! I tako da san ja 20 dana zatvora dobio, u Kopru me osudija na 20 dana zatvora, ovaj..kako bi reko..sudac. - Koju granicu ste to prešli? - A ma mo..tu ideš, ovaj, od..smo išli od...(Koprilove?) prema Ankaranu, da bi izbjegli, ovaj, naselje i..tu između Ankarana i Škofije, tu smo prešli, ovaj, granicu. Di, ne znamo uopće, ne znaš jer greš po noći..e sad smo u Italiji, vidimo autobus talijanski, e sad smo znali da smo u Italiji. Hhhh.. - Možemo samo rekonstruirati taj put? Taj dan kad ste krenuli? - Da, smo išli s autobusom od Pule do Ko...do Kopra i u...Kopru smo išli pješke, smo čekali da bude..da malo..padne noć, jer inače su te zaustavljali već u Kopru, e. I ovaj..i kad je pala noć smo išli kroz..preko njive i...šume nije baš toliko bilo, ali...tako preko njiva, i jedna mala rječica, valjda je Rižana bila ono, smo se zuli, smo prešli preko, znači ni bilo ni..voda ni do kolina..i kad smo bili preko, valjda smo bili u Italiji, a mi još nismo znali, mi smo još išli i se skla..se sklanjali, dok nismo, onaj, na jednoj cesti opazili autobus ide, i vidin autobus i onda smo vidili da je talijanska registracija autobus. I onda smo znali da smo..bili u Trstu."

  • Celé nahrávky
  • 1

    Marčana, 01.08.2013

    (audio)
    délka: 46:51
    nahrávka pořízena v rámci projektu Iron Curtain Stories
Celé nahrávky jsou k dispozici pouze pro přihlášené uživatele.

Vratili su me kući jer sam bio maloljetan

Današnja fotografija
Današnja fotografija

Radolović Zvonimir rođen je u Marčani 1948. Otac je radio kao rudar a mama je bila kućanica. U doba Italije promjenili su im prezime u Radoli. U Osnovnu školu išao je u Marčani a Srednju školu završio je u Puli. Neko vrijeme je proveo u brodogradilištu Uljanik. Prvi put je pobjegao 1966. kada je dobio dvadeset dana zatvora zbog bježanja. Nakon što su prešli granicu kod Trsta probudili su se ujutro na groblju, zatim su se otišli prijaviti u Padriciano gdje je bio ured za izbjeglice. Budući da je bio maloljetan talijani su ga vratili, nisu ga htjeli primiti. Sproveli su ga prvo u zatvor u Rijeku, poznatijem kao Via Roma, a zatim u Pulu. U autobusu je imao policajca koji ga je pratio. Sjeća se da je imao lisice na rukama. U pulskom zatvoru je proveo osamnaest dana, nisu ga maltretirali, neki od čuvara su ga i poznavali jer je igrao nogomet, tako da je cijelo vrijeme proveo pričajući o nogometu. . Zapravo, bilo mu je drago da je prošao i to iskustvo. Čim je dobio pasoš otišao je u Trst, nakon Trsta u Genovu. Iz Genove je otišao u Nicu gdje je proveo nekoliko mjeseci, zatim se seli u sjevernu Francusku, na granicu s Belgijom, gdje se zapošljava u automobilskoj industriji. Tamo ostaje do penzije, a povremeno se vraća u Marčanu na godišnji odmor.